09.01.2015.

Još malo o rodu i polu



Izvor: S. Redžić, Polni moral mladih u rodnoj perspektivi
Generalno, postoje tri, sa stanovišta sociologa bitna, šira pristupa objašnjenju rodnih razlika. Dok prvi naglašava biološke razlike koje determinišu razlike u ponašanju žena i muškaraca, drugi pretpostavlja da su i pol i rod društveno konstruisani, treći naglašava da se polna identifikacija, polne uloge i polna podela rada uče: dete se radja sa polom, a razvija rod (Gidens: 2003: 117).
Interesantno je, naročito za sociologe, gledište da su rod, ali i sam pol društveni konstrukti[1], gledište koje u potpunosti odbacuje biologiju kao determinantu razlika izmedju žena i muškaraca. Na primer, Džudit Batler (Judith Butler) smatra kategoriju pola normativnim i regulativnim idealom, koji se nužno materijalizuje. Ona tvrdi da pol, kao jedna od regulativnih normi i u sprezi sa ostalima, kroz praksu ponavljanog delanja (dejstvovanja normi), prisilno materijalizuje pol, polnu razliku, u službi učvrščćivanja heteroseksualnog imperativa” (Batler: 2007: 145) Prirodno – pa i pol - dobija svoju vrednost tek kada izgubi prirodni, a dobije društveni karakter, pa tako pol postaje rod, sa njegovim društvenim značenjima. Rod, kao društvena konstrukcija pola, sada počinje da odredjuje sam pol kao konstrukt, preko svojih značenja (Batler: 2007: 145-161). Ovo znači da su, u društvenom kontekstu, i pol i rod društvene kategorije, odnosno rezultat društvene konstrukcije. I zaista, pojedinci mogu da oblikuju svoja tela i daju im izgled i značenja (u odredjenoj meri, a granice dostižu sve više nivoe) prema svojim zamislima: počev od odeće i šminke, preko body building-a, do hirurških zahvata[2]. Osnova za oblikovanje ličnog identiteta jeste podela na muškarce i žene, koju odredjuje heteroseksualna matrica,  i sama determinisana društvenim normama.
Suštinski suprotno gledište se sastoji iz pokušaja da se razlike u ponašanju muškaraca i žena objasne kao biološki determinisane. Ovde se pominju razlike koje muški i ženski hormoni čine u muškom i ženskom organizmu i mozgu. Aktivnost hormona je tesno povezana sa aktivnošću nervnog sistema, pa se pretpostavlja da hormoni utiču na karakter, emocionalnost i ponašanje uopšte, a pretpostavke se dokazuju eksperimentima sa hormonima vršenim na životinjama, u kojima je posmatrano povećanje agresivnosti uz prevagu muških hormona nad ženskim (Haralambos i Holborn: 2002: 128). Takodje, postoji teorija o uticaju hormona na različito oblikovanje ženskog i muškog mozga, to jest, njegovu lateralizaciju (specijalizaciju leve i desne hemisfere za različite funkcije). Time se objašnjava veća verbalna sposobnost devojčica, i bolje sposobnosti dečaka u rešavanju prostornih i matematičkih zadataka, koju neki testovi pokazuju. Medjutim, drugi testovi pokazuju da je za razvitak ovih sposobnosti vaznija hormonska ravnoteža muških i ženskih hormona, prisutnih u svakom telu (i muškom, i ženskom), nego veći nivo testosterona u odnosu na progesteron i estrogen. Takodje, moguće je objasniti ove razlike i učenjem, odnosno njihovim vežbanjem. Testovi na životinjama, u laboratorijskim uslovima, takodje se mogu smatrati neprimenljivima na ljude i bezbroj različitih društvenih situacija u kojima se nalaze, naročito ako se uzmu u obzir naučni nalazi da na samo lučenje hormona utiče društveno okruženje, čak i kod životinja (Haralambos i Holborn: 2002: 129). Sociobiolozi objašnjavaju razlike u ponašanju polazeći od evolicione teorija Čarlsa Darvina. Ponašanje, odredjeno genetskim kodovima, evoluira, baš kao i telesne karakteristike. Zato različite reproduktivne strategije muškaraca i žena navode na preuzimanje različitih društvenih uloga. Na primer: oskudni ženski reproduktivni kapaciteti čine muškarce takmičarski nastrojenima i agresivnima u borbi za njih, dok žene mogu da ostanu pasivne u svojoj poziciji. Potvrdu ovakvog tumačenja sociobiolozi nalaze u svetu životinja. Medjutim, ni kod životinja ovakvi obrasci ponašanja nisu univerzalni. Najvažnije saznanje nauke u ovoj oblasi jeste da se ljudski podmladak radja sa malo formiranih veza izmedju nervnih ćelija, koje se kasnije, u toku razvoja stvaraju, i koje su odredjene, kako genima, tako i odredjenim tipom iskustva, tako da se razlike u ponašanju nikako ne mogu objasniti samo bilogijom (Haralambos i Holborn: 2002: 131).
U vreme pisanja ovog rada Škorić i Kišjuhas (Škorić i Kišjuhas: 15 -16) pokušali su da objasne društvene nejednakosti (pa i rodne) biloškim činjenicama. Oni postavljaju pitanje: šta ako je težnja muškaraca za dominacijom evolutivnim procesima ukorenjena u njihovom biogramu? Početna tačka analize muške dominacije u tom slučaju jeste činjenica da hormoni utiču na ponašanje, a ovo povratno utiče na hormone, modifikujući njihovi eskperisu”, kao i da muškarci imaju viši nivo testosterona  (koji se opet, dokazano povezuje sa agresivnošću i dominantnim ponašanjem i igra bitnu ulogu u nametanju statusa u mikro-interakcijama, kao i serotonin). U središtu polne selekcije koja se razvijala kroz ljudsku istoriju je muška kontrola ženske seksualnosti u cilju maksimizacije reproduktivnog uspeha muškarca. Razlike u ponašanju polova nastaju sredinom trudnoće, kada testosteron dečaka (proizveden u njegovim testisima) maskulinizuje njegov mozak, dok se to sa devojčicama ne dešava, pošto one dobijaju male količine testosterona od majke preko njene krvi. Dečaci tako stiču neuralnu strukturu mozga koja je podložna dejstvu testosterona. Stoga razlike u količini testosterona utiču na ponašanje i u odraslom dobu, iako sam hormon ima slične efekte na muškarce i žene. Onda se postavlja pitanje koliko su u stvari rodne razlike u ponašanju isključivo posledica kulturnih/društvenih faktora, a koliko bioloških? Takodje, testosteron (ili njegovo odsustvo) se može okriviti” za razvijen osećaj prostorne orijentacije kod muškarca, odnosno, povišenoj sposobnosti za korišćenje jezika kod žena (Jovanović: 2001a: 7).
         Opet, ima autora koji smatraju biologiju najmanje zaslužnom za razlike medju polovima. Oni smatraju da je shvatanje o tome šta je žena, odnosno muškarac, prizvod kulturno-istorijskoig razvitka, a ne tek odraz ili produžetak bioloških svojstava: same polne razlike ne proizvode odnose dominacije i podredjenosti medju njima, niti ukazuju na objašnjenje dinamike takvih odnosa – njihovog nastanka, održanja i transformacije (Репина). Sociološki najadekvatniji pristup ipak čine teorije o učenju rodnih uloga, o čemu je već bilo reči u posebnom odeljku o polnoj socijalizaciji.
Još nekoliko činjenica (ili zabuna) u vezi pola i roda.
Od davnina su postojale kulture (neki Severnoamerički Indijanci i plemena iz istočne Afrike, na primer) koje su u polnoj klasifikaciji poznavale i takozvani treći pol[3] – ljude koji su svoj biloški pol zamenjivali drugim, preuzimajući njegove društvene uloge (Mid: 1968, Haralambos i Holborn: 2002: 135). Berdači su kategorija koju poznaju severnoamerički Indijanci. To su muškarci, koji žive kao žene, i njihova društvena uloga je sasvom jasno odredjena. Smatrani su ni muškarcima, ni ženama, odnosno oboma. Još ih nazivaju i two-spirited” – ljudi sa dva duha. Medjutim, savremeni berdači su sve redji, i sada izgleda nose mušku, a ne žensku odeću, a njihova uloga nije više jasno definisana, što ukazuje na upliv zapadnjačkih shvatanja o polu, rodu  i seksualnosti (Williams: 1992.; Bradley & Phillips: 1991., prema Segal: 2003: 5). Takodje, u pojedinim kulturama postoji slična mogućnost za žene, te se može reći da ovakve katergorije transcendiraju rod.  (Oboler: 1980.; Amadiume: 1987., prema Segal: 2003: 6) Ima kultura koje poznaju simbolične i privremene „promene pola” (Segal: 2003: 6-8), kao i kultura koje priznaju osobe (mahu, kwido) koje su „iza” nama poznatih kategorija muškog i ženskog (nisu ni muško, ni žensko), te su dostupne i jednima i drugima[4], a njihovi rod i  seksualnost su odredjena njihovim ponašanjem (a ne ponašanje polom, kao kod nas) (Elliston:1999.; Levy: 1971., prema Segal: 2003: 8-9) Sve ovo samo ide u prilog prihvatanju činjenice da zapadnjačko bipolarno shvatanje polnosti, roda i seksualnosti nije jedino, pa stoga i ne može da polaže pravo na isključivost. Postoje i osobe  koje bi po rodjenju trebalo smatrati trećim polom”/ rodom”, ili medjupolnima” - intersexed (Herdt: 1996., prema Witten i dr.: 2003: 216). Odavno se nazivaju hermafroditima[5], pošto imaju i muške i ženske genitalne organe, odnosno – nemaju jasno izražene ženske ili muške organe. Danas, naučnici znaju da kod nekih osoba hormoni ne funkionišu u skladu sa polom, kao i da postoje osobe sa Tarnerovim sindromom - neobičnom kombinacijom hromozoma, ili sa odsustvom muškog hormona, zajedno sa odsustvom drugog ženskog hormona, u odnosu na „normalne” kombinacije hormona kod muškaraca (XY) i žena (XX) (Haralambos i Holborn: 2002: 135). Takodje, sada znamo da postoje i psihički androgine osobe, koje u sebi spajaju karakteristike oba pola. S obzirom na sve ovo, možda bi se trebalo složiti sa opaskom da takozvana biblijska norma pola (dihotomna, kao kod Adama i Eve) nije potpuno funkcionalna (iako duboko uvrežena u zapadnjačku medicinu), pošto odredjivanje pola prepušta pogledu na polne organe pri rodjenju deteta i ne prepoznaje „treću varijantu”, a jedno od dve hiljade novorodjenčadi je upravo medjupolno (što znači da ih se u svetu godišnje rodi šezdeset i pet hiljada)[6]. Oni se kategorišu kao žensko ili muško, često i bez upoznavanja roditelja sa činjenicom da im je dete medjupolno (Witten i dr.: 2003: 217). Naravno, ovakva sazanja povlače pitanje ispravnosti opšteprihvaćene determinacije pol-rod-rodne uloge-polno ponašanje, ali to je već tema o kojoj bi trebalo posebno pisati. Ovde će sada samo biti navedeni nazivi za nekoliko kategorija osoba koje se ne uklapaju u dihotomnu šemu rodova. Travestitima, ili cross-dressers se smatraju osobe koje povremeno (ili u odredjenim prilikama) oblače i pojavljuju kao suprotan pol. Ovde ćemo ih svrstati medju pripadnike sledeće kategorije: transrodne osobe, ili transgenders su osobe koje menjaju svoje ponašanje i pojavu da bi ih uskladili sa svojom unutrasnjom percepcijom sebe, kao identifikovanih sa suprotnim polom (oni  osećaju da su u pogrešnom telu”- gender dysphoria). Smatra se da njihov rodni identitet nije u skladu sa nametnutim tradicionalnim ulogama i normama, prema njihovom polu. Transseksualne osobe, ili transsexuals ne samo da menjaju svoje ponašanje i izgled, već nastoje da promene i svoj pol, hormonskim terapijama i operacijama polnih organa[7] (Witten i dr.: 2003: 219; Jarić i Radović: 2010: 82).
Činjenica je da, kada kategorišemo nekoga u polnu grupu, uvidjamo nekoliko bitnih karakteristika na osnovu kojih to činimo: način i sadržaj govora, fizičku pojavu, telesne karakteristike i informacije o životu osobe (Haralambos i Holborn: 2002: 135). Dakle, sudovi o polnim karakterima” su u stvari čitav sistem sudova, jedinstven, dugovečan i široko rasprostranjen (i u funkciji ideološke podrške (patrijarhalnoj) vlasti, tvrde feministkinje). Kontrastiranje polnih karaktera je, štaviše, tako koncipirano, da je ženi i muškarcu nemoguće da realizuju svoje ljudske potrebe i sposobnosti svako za sebe, posebno, a da se ne udružuju: oni su komplementarni, oni se dopunjuju (ne samo prema radnim funkcijama, već pre svega prema medjusobnom načinu komunikacije i ponašanja). Suprotnosti su, ne samo prirodne, već dobijaju i idealnu dimenziju, one su funkcionalne u cilju harmonije koju žene i muškarac zajedno mogu da ostvare (Hauzen: 1988: 216-219). Takozvani polni karakter označava, ne samo principijelnu distinkciju polno podeljenih radova (kućni, tradicionalno ženski, poslovi gube karakter rada, pošto u odnosu na muško privredjivanje van kuće izgledaju neekonomični), već i kontrastiranje privrednog i porodičnog života, javnosti i privatnosti[8]. Pošto se polne uloge uče, definicija polnih karaktera” se može smatrati i definicijom vaspitnog progama (Hauzen: 1988: 216-224). U svakom slučaju, sva društva naglašavaju potrebu razlikovanja muškaraca i žena (Kuburić: 2001: 152).
Inače, kod ljudi je seskualni dimorfizam umereno izražen[9] (Low: 2003: 28), ali, Kako ćemo misliti o polnosti i o polnoj razlici u velikoj meri zavisi”...”u kakvoj kulturnoj, to jest saznajnoj konfiguraciji polne/rodne razlike živimo.” (Papić: 1997: 8). Jer, stvarnost polnosti jeste stvarnost mišljenja o polnosti, odnosno konstrukcije stvarnosti polnosti, te ljudske dimenzije koja prožima takoreći sve dimenzije društvenosti, na direktan ili indirektan način. Fenomen polnosti je specifično orudje za pojmovno, duhovno konstruisanje ljudskog sveta (Papić: 1997: 244).  Konvencija o physisu polnosti se uzima kao njena priroda, a iz nje onda proizilazi stvarnosni” opozicioni model razlika. Tako se polne/rodne razlike javljaju i kao predmet, i kao princip mišljenja (Papić: 1997: 250). 
Medjutim, različiti su pristupi problematici polne socijalizacije i različita su tumačenja autora po pitanju pola i karaktera. Dok jedni smatraju da su muškarci i žene dva odvojena sveta različitih psihičkih (pa i moralnih) konstitucija (kao Vajninger: 1938, ili Ruso: 1990) drugi takva mišljenja nastoje da opovrgnu, ili to čine pozivajući se na razultate empirijskih istraživanja (na primer, Mead: 1968).


[1] Tako pol na neki način možemo smatrati biološkom, ali i kulturnom kategorijom - odredjenim i posredovanim (kao i rod), u smislu u kome svaka kultura sadrži „komplet” normi koje opisuju „ispravno” korišćenje polne fiziologije (kao što je norma pristojnog oblačenja, na primer, ili shvatanja o tome ko je za koga poželjan partner).  (Segal: 2003: 7)
[2] Telo je, do izvesnog stepena plastično u svojoj sposobnosti izmene fizičke strukture u cilju prilagodjavanja spoljašnjim ili unutrašnjim potrebama (Witten i dr.: 2003: 216). Anoreksija i bulimija kao bolesti koje karakteriše strah od gojaznosti - izgladnjivanja i odbijanja unosa hrane, odnosno prejedanja i izbacivanja hrane - predstavljale bi krajnost ovakvog procesa: prva se može  vezati (što feministkinje čine) za neprihvatanje polnog poretka, a polovina obolelih od druge je zlostavljana u detinjstvu.  Anoreksija rezultira smrću u dvadest procenata obolelih, a do devedeset i pet posto slučajeva su osobe  ženskog pola; devedeset procenata bulimičnih takodje (Rečnik rodne ravnopravnosti: 2010: 25, 29). I jedna zanimljivost: kontroverzni ruski akademik Grigorij Grabovoi je navodno otkrio sposobnost oblikovanja tela odredjenim tehnikama vizuelizacije, do te mere, da tvrdi kako je moguće ponovo izgraditi organ odstranjen operacijom.
[3] U našem podneblju, virdžina (Dvorniković: 1990:140) ili tobelija je ženska osoba koja, u nedostatku (odsustvu) muške, preuzima uloge, moć i autoritet muškarca. Medjutim, ova forma trećepolnosti”, upravo prikrivanjem pravog pola, potrebom za podražavanjem muškarca, u suštini samo potvrdjuje hegemonu asimetričnu formu odnosa izmedju polova (Papić: 1997: 248). O tobelijama su u ovom radu korišćeni još neki izvori: o njima piše i Djordjević, u knjizi Naš narodni život (1984), a pominju ih i Ljiljana Gavrilović i Menković Mirjana u tekstu Odevanje u funkciji polnog morala (1991), opisujući oblačenje ovih devojaka i žena, kao i tipove tobelija.
[4] Slični berdačima su kwido, trećepolci” kod Tewa. U rasponu seksualnosti od homoseksualnog, preko hetero i biseksualnog do troseksualnog (trisexual), medju njima se homoseksualnim smatra muškarac koji ima odnos sa muškarcem u društvenom smislu (rodnom), heteroseksualnim onaj ima odnose sa ženom (u smislu roda), biseksualnim ako ima odnose sa oboje, a troseksualni je onaj koji ima odnose sa kwidom. Ovakav odnos se smatra heteroseksualnim, iako je kwido u morfološkom smislu muškarac (Jacobs i Cromwell: 1992., prema Segal: 2003: 8).
[5] Prema Hermesu i Afroditi, simbolima muškosti i ženskosti u starih Grka.
[6] U Severnoj Americi postoji i Udruženje Medjupolnih - Intersex Society of North America (ISNA: http://www.isna.org, prema Witten i dr.: 2003: 217) Ovo udreženje na svom sajtu tvrdi da je problem medjupolnih stigma i trauma kojima su izložrni, a ne pol, te se zalaže za sistemske promene koje bi vodile ukidanju ovoga, kao i neželjenih operacija polnih organa kod rodjenih sa anatomijom za koju je neko odlučio da nije standardno muška niti ženska.”
[7] Više o transrodnim osobama kod Witten i dr.: 2003: 217-221str.
[8] Ipak, ovakvo tumačenje polnih karaktera” je očigledno u vezi, i primeljivo najpre na gradjansku porodicu, koja je nastala kao vid patrijarhalne nuklearne porodice, bitno različite od seljačke ili plemićke (Hauzen: 1988: 216-219).
[9] Ljudska ženka i mužjak su seksualno dimorfični u genima, fiziologiji, izgledu i ponašanju (Low: 2003: 28-30).

Нема коментара:

Постави коментар